Oštro pero

Još uvijek dosta i naporno radim. Kada se zamorim, ja posegnem za pisanjem. To je za mene odmor. Uzmem pero u ruke i polako ‘piskaram’. Primijetili ste vjerovatno, da je moje pero oštro. Po tome bi se reklo da sam ja jedan prilično ‘namćor čo’jek’. Međutim nije tako. Iako je u ovom vremenu kod nas, znanim, vrijednim i poštenim teško živjeti, ja se radujem životu. Svakog jutra budim se sretan. Ali moja sreća nije ‘kompletna’ zbog toga što znam da ima mnogo ljudi koji pate. Volio b i da su svi ljudi srećni kao ja. Volio bih da mogu pisati o gradnji novih fabrika. Volio bih pisati o velikm dimnjacima koji se uzdižu pored novih proizvodnih pogona. Volio bih pisati o uspjehu naših mlađih talentovanih ljudi i njihovom ličnom napredovanju u radu koji oni ulažu u razvoj našeg društva, naše države. Volio bih pjevati o zanosnom smijehu mlađahnih djevojaka, o plaču beba i o veseloj igri djece. Volio bih….volio bih.
Ali avaj, tmora se nadvila nad nama. Fabrike i dimnjake su nam podovno porušili razni interesni lobiji, koji su se putem politike udružili u jake kriminalne grupe. I što je najgore, oni zauzimaju i najveće pozicije vlasti u društvu te nas i dalje vode ka još dubljem ponoru.
Mladi , znani i stručni kadrovi odlaze od nas da grade druga društva, druge države. U drugim državama niču nova pokoljenja iz naših korijena.
Mi tonemo a pojedinci se enormno bogate na našem jadu. Ucjenjuju nas za komad, za mrvicu hljeba. Svo bogatstvo su prigrabili na pošten-kriminalni način. Poneku mrvicu i nama dadnu, toliko da vodimo goli život. A mi se saginjemo poput robova pred njihovim skutima i slavimo ih kao božanstva.
Hoćemo li ikad doći pameti.
(Selimović Edhem Edo)