Besjeda o haram zlatu

Vjeruj mi dobri moj, a ja ti ne znam lagat’, opet ono što se kaže eto sreli smo se i pred džamijom, pa treba pravo govorit’, ja ti eto za ovih osamdeset godina ne pamtim da je ikad ‘vako bilo. Ljeta su prije bila duga, je l’ zato što se mlogo radilo, il’ zato što je više sunce pržilo, to ne znam, a vidi sad, svaki dan kiša. Ako si šta posijo istruhnu sve u zemlji, bit će velika glad da znaš.
Sad zimi bude suša, a ljeta se okišaju. Sve je to Božija kazna, a opet kol’ko insan griješi malo nas Allah i kažnjava. Jedino je on pravedan i kažnjava il’ na ovom, il’ na onom svijetu. Viđo sam ja još dok sam u firmi bio, pa neki direktor il’ rukovodilac moj brate nešto ukrade, okoristi se o društvenu imovinu, pa vikendica, pa kuća, pa Opel iz Kikinde, pa na more, al brzo ga stigne, u tuđem hajra i nafake nejma, ako ga ne osude i ne pošalju na robiju, razboli mu se možda dijete pa traži lijeka preko bijela svijeta, u sto hećima i varčara ide, hodžama, popovima, samo da se spasi, al’ jok… Boga niko prevario nije! Što je halal tvoje je, što je haram uvijek tuđe je.

Ja sam gledo da budem insan, da ne pokazuju prstom u me’. Jer valja i na onaj svijet ići, a kako će ti biti to zavisi kako zaradiš na ovom svijetu. Išo sam ja u džamiju i u ono vrijeme, ko je šćio iš’o je, ko nije, sad laže da se nije smjelo. Bila džamija evo ova ista, ko zna ko je napravio, Turci vadlja, pamtio je i moj djed da je bila ovd’e, pa smo i novu dol’ u selu pravili osamdesete godine, pa se i postilo, pa i dobra života bilo, valjda zato što je čo’j’k mlad bio. Nije meni ni sad ružno, malo noge izdaju, teško mi se popet na ovo brdo, al naiđe neko s kolima k’o i ti. Žena mi umrla, pa samujem u onom kućerku i jedva čekam da neko prođe i svrati ‘vako pa da koju progovorim s insanom. Televizor me nasikira, a volim po noći slušat pjesme na tranzistoru, ja sam uvijek im’o tranzistor još kad su prvi izišli, ja radio imo para, tad je to bilo skupo, al’ im’o ja, nek mi pjeva.

Vidiš onaj golemi nišan pod hrastom, e to ti je od nekakog Mehmeda Hasanovića, taj je umro ima dvjesta godina, al se pamti. Sad u selu kod nas tog prezimena nejma, jer je s njim nekako ta loza i zamrla. To je meni još djed pričo, ja bio…ma mlađi od tebe dosta bio. Doveo me djed rahmetli na džumu pred ovu džamiju, a ja k’o dijete svašta pitam, vidim golem nišan, sigurno je i č’oj’k bio golem. Ima tu nešto piše na arapski, a djed je moj to znao čitat’, ja samo znam da je ono prvo gor’ što vidiš piše El Fatiha, ovo dol’ ne umijem ti kazat’. Eno ima i sablja, al’ nije taj bio oficir sigurno. I kaže meni djed taj Mehmed se patio dugo k’o i svaki siromah, im’o jednu njivu nije je oro, druge jest’, al tu baš nije, ta njiva ti je bila đe su sad Hodžića kuće u onoj strani, pa ima dol’ u potoku dolina e tu bio jedan hrast. Golem hrast, k’o kuća, ma kak’a kuća, k’o dvije kuće. I je’nu večer njemu dođe na san da počne orat tu njivu, i čim je svanulo ovaj počeo tu orat s volovima, i zapne plug za nešta, baš pod hrastom. Ovaj udri, vadi, kad ćup sa zlatom, sve šorvani ‘voliki. I sad trebo si ti to prijavit’ državi kad nađeš blago, nego ovaj to nekako izmajmuniše, pa pomalo prvo vadio dukate kućio se, kupovo konje, volove, uzeo vodenicu, počeo zemlju kupovat’, jednom sinu kuću, drugom, a sve goleme one čardaklije prijašnje. Haram je to zlato, nečijom mukom stečeno, nekom oteto, suzama je to moj brate oprano, a možda je i krv pala, i to halal nije, zapamti! Onda je izbio nekakv rat jedan mu se sin nije ni vratio iz tog rata, drugi jest’, al’ i njega nešta u noći udavilo u vodenici.

I taj Mehmed opet im’o zlato, al’ koja mu korist, šta će s njim, on star, zlato prokleto, imanje propalo, pa počeo da pije, pa nekad i on umro, platio eto taj golemi nišan od zlata što mu je ostalo, a opet narod priča da je on nešto zakop’o i ostavio. Kad je umro i kad su mu rušili kuću navalio svijet da šta nađe i ćapi, al’ samo našli dvije puške starinske pod kućom zakopane u nekak’o ćebe. Šta je s njih bilo, i ko ih je odnio ja to ne znam. Al’ uglavnom tako je ta legenda za tog Mehmeda, njegov golemi nišan je sve što je ostalo. Im’o il’ nem’o isto ti je, kamen nad glavom te neće zaobić’. Zato ne diraj što je haram, pa taman i suho zlato bilo. Ima onih koji i danas traže tu šaku haramli zlata što je Mehmed zakop’o, a opet hajd’ znaj moj brate, možda i jest’. Možda je baš zakop’o zlotvor ovd’e kod džamije, jer ja sam viđo da nešto po noći ovd’e svijetli. A kažu da hoće u nekim noćima, uoči Jurjeva recimo da gori vatra na mjestu na kojem je zlato zakopano.

Šta će meni zlato, meni su zlato moja djeca, dođu, obiđu me, donesu svega. Pa sad, bila kiša il’ sunce, dok je moje djece i moje penzije, meni taman. Rahat sam, i to je najveće bogatstvo, zapamti. Klanjam, dođem u džamiju, ljudi kod nas počnu ići u džamiju kad dođu u penziju, il’ kad baš ostare, k’o biva tad je vakat za to, a đe si ti bio moj brate sedamdeset godina… jest da Bog prašta, al’ da će ti zaboravit to što si ti njega sedamdeset godina zaboravlj’o, e neće!/Emir Nišić/