Stefan Simić: Sve što je besmisao, mi moramo da prkosimo tome
“Ja verujem u opšte, univerzalne neke ideale, i jako sam siguran da čovek ako krene tim putem može da napravi nešto, u duhovnom smislu, umetničkom i ljudskom.. Zato se moja poslednja knjiga zove “Prkos besmislu”, znači sve što je besmisao mi moramo da prkosimo tome.”
Razgovarala: Rabija Numanović
Stefan Simić je mladi pisac i sociolog rođen 1989. godine u Paraćinu, Srbija. Već godinama objavljuje svoju poeziju na internetu, prozu, zapise iz svakodnevnog života, kao i kritiku društvene zbilje. Od 2012. godine izdao je nekoliko knjiga. Njegov angažman na društvenim mrežama kontinuirano se širio, i danas poprima sve veće poštovanje ljudi.
Tko je za vas Stefan Simić?
Ja sam čovek, emotivan čovek koji se bavi pisanjem, koji jako voli ovaj svet, i pokušavam da to što radim ustvari bude simbolična jedna priča i da probudim to u ljudima ljudsko, na više načina, i kao književnik, kao čovek, kao sociolog i kao neko ko se bavi teatrom… Ljudi su se otuđili, hladni sui zatvoreni, ovaj kapitalistički sistem koji je izrabljivački sve više, i onda su potrebni ljudi koji daju jednu suprotnost tome. Ja pokušavam biti negacija u ovom vremenu, drugačiji, i sami naslovi mojih knjiga “Povratak čoveku”. “Živeti đivot”. “Odjeci ljudskog”.. Ja verujem u opšte, univerzalne neke ideale, i jako sam siguran da čovek ako krene tim putem može da napravi nešto, u duhovnom smislu, umetničkom i ljudskom.. Zato se moja posljednja knjiga zove “Prkos besmislu”, znači sve što je besmisao mi moramo da prkosimo tome.
Održali ste niz književnih večeri na samom tuzlanskom kantonu, kakva su vaša iskustva i šta za vas to predstavlja?
To su druženja sa ljudima, gde izvodim svoje tekstove uz muziku, to je posebna priča, poseban je osećaj u Živinicama i Tuzli. Posebno se osećam uvek kad dođem ovde. Za mene je ovo jedan deo Bosne gde sam jako prihvaćen. Naravno, od grada do grada, od čoveka do čoveka, stvara se jedna lepa konekcija. Moji nastupi traju po dva-tri sata, izvodim mnogo toga na nastupima, i te reakcije koje dobijem od ljudi su ustvari fenomenalne… Javni nastup, pozorišne predstave su jako bitne, i taj dodir čoveka sa čovekom, ne samo analiza, nego i učestvovanje u tome da menjaš, ne samo da pričamo šta ne valja, nego da pokažemo kako treba.
Recitovali ste po prostorima nekadašnje države, koliko je poezija danas iščezla?
Poezija je svuda, poezije nigde, ubijena je autentična poezija. Kad pogledate Mešu i njegove knjige, svaka reč je poezija, svaka rečenica je poezija. Ali to sada nije profitabilno… Vi od ljudi koji nisu pesnici možete čuti fenomenalne stvari. Nekada su pesnici bili najpoznatiji ljudi u društvu, bili su boemi, dok su danas to sportisti, kapitalisti i ostali koji tu moć poseduju.. Novac je danas to što je najzavodljivije, a ne umetnost, ne humor, ne pojava, ne ti likovi koji su bili u dvadesetom veku ovde kod nas.. Kada radite ovu priču koja nije komercijalna i koja je kritična i dovodite sve u pitanje, i pokušavate da taj jedan kapitalistički sistem razobličite i da približite čoveka čoveku. Jer, što su veći novci u igri, to je manje poezije. Čoveku koji je milijarder, poslednja stvar koja mu pada na pamet je da piše poeziju o siromaštvu i bedi. Ja živim blisko sa ljudima i odmalena sam usmeren na ljude, ja pišem ono što živim. Mnogo je važno da se taj poetski način života živi, bez da se ne bude otuđeno iz svega toga, I to zahteva jedan empatski odnos prema čoveku, ljudski i vernički odnos prema čoveku, vera u smislu, da veruješ u čoveka, da imaš taj jedan dubinski odnos. Danas je to mnogo površnije, i automatski se ta poezija odbacuje kao nešto prevaziđeno.
Kada ste počeli razumjevati i vidjeti realnost drugim očima?
Stalno doživljam te neke stvari, čovek uvek pođe od nekih iluzija i predubeđenja, ali konstantno skidam neke naočale i stavljam nove, otkrivam stvari, jer to je jedno buđenje. Ja sam živeo u jednom svetu koji je potpuno bez interesa, uopšte nije postojala ta interesna priča., i kako sam upoznavao sistem, ljude, kapitalizam, ja sam ustvari video tu jednu stravičnu mašineriju koja samo melje, i tu je mladim ljudima sve teže da ostanu ljudi.
Stiče se dojam da se pogrešno poimuje sam izraz, Izraz bi nas trebao osloboditi, dok s druge strane tražimo tu neku “demokratsku slobodu izraza” kojom se ljudi uglavnom zarobe, kako to objašnjavate kao sociolog?
Mi živimo u jednom malograđanskom društvu, i svaki čovek koji pokušava da se izražava na bilo koji način a da to ne odgovara tom sistemu vrednosti, bilo duhovnom ili intelektualnom on biva potisnut. Mi moramo da se borimo za naš identitet , a da bi se borio za identitet, treba prvo znati šta je tvoj identitet, i da imaš prilike da to u društvenoj ravni potvrdiš kao pesnik, kao sociolog, novinar, kao čovek,.. tako da je to konstantna borba za identitet. Emocionalna blokiranost mora da se oslobodi, dakle mora se naći način za sve ono što nosimo u sebi kako osloboditi. Ljudi danas padaju u depresiju, jer nemaju načina i sredstva kako da oslobode to što je u njima. Naprimer, u socijalizmu je to bilo mnogo lakše, zato što su ljudi bili sistematski organizovani, dok sad svako na svoj način pokušava da oslobodi sebe, a zapravo radi se o jednom otuđenom društvu. Nije to društvo solidarnosti koje opušta ljude i daje ti šansu da kroz sam način života ti potvrdiš sebe. Nego sad svako od nas tu mora da se bori u svojim samoćama da bi uspeo sebe da izrazi. To je konstantna borba za izraz.
Čitajući vašu poeziju čini se da vam je svaka situacija, i svakodnevnica motiv,?
Jeste, meni je sve motiv. Međutim, da bi bio umetnik, da bi stvarao, mora se znati poetsko, književno, stilski izvesti da bi jedno delo bilo umetničko delo. Taj osećaj za lepo, ta dramaturska strana da tekst bude zanimljiv. Jako je bitno u tom moru događaja i situacija, ne samo znati preneti događaj, nego, da to ne bude nešto trivijalno. To je taj umetnički osećaj koji imam i tu mi je bio inspiracija Kiko Sarajlić, Đorđe Balašević, dakle, sa što manje reči, da kažeš što više. Moji tekstovi su jedan putokaz, kako doći do nekog stava, a ne stavovi.. To je zadatak tih mladih humanista, da oni svaku društvenu pojavu objasne ljudima, da to nije ništa strašno kao što se predstavlja, nego da objasne to u nekom širem smislu i kako nastaje. Ništa ne nastaje samo po sebi, svako pitanje je društveno pitanje, ima uzroke, ima posledice i način nastanka. Sve je jedan splet istorijskih događaja, koji traje hiljadama godina.
Kritičar ste, jasno prepoznajete i ukazujete na anomalije, otvoreno kritikujete svaku društvenu pojavu? Koliko otvorena kritika može mijenjati svijest ljudi? I koliko nam fali ili ne fali kritike?
Kritike apsolutno fali, međutim, prave kritike. Da bi nešto kritikovali mora se znati šta se kritikuje, zašto kritikuješ i ono što nudiš. To je ona Hegelova teza i antiteza – vodi ka sintezi. Ako kritikujete bez sinteze to je jedno gubljenje vremena. Ljudi su nažalost izgubili kompas, sve se svodi na narodsko da nekoga uvrede, odbace i satanizuju. A radi se o tome da ta kritika bude humanistička i da ljudi kroz tu kritiku nešto nauče i shvate šta je bolje od toga.
Koliko svako od nas može doprinijeti promjeni kolektivne svijesti?
Može svako onoliko koliko veruje. Kad bi ljudi napravili konsenzus promene, ja verujem da svako hoće nešto da promeni, ali šta je promena? Za nekoga je promena da ima što više kladionica. Zato se vraćam na humanizam, humanizam je to da ti stvoriš humani ambijent gde će ljudi na human način moći da žive. Smatram da je dobro da postoji ta kritičko-menilačka svest, ali je mnogo bitno da se ima ta humanistička svest kako bi se znalo šta treba da se menja, i da imamo svest o tome kako da promenimo. Ništa bez strategije, bez celine, bez organizacije, bez jasnog cilja šta menjamo. To je prednost bila socijalizma znao se pravac kuda idemo, sada mi uopšte ne znamo kuda idemo.
Nove generacije sve manje odrastaju na pisanoj riječi, kakva je budućnost knjige i tih generacija?
Verovatno će biti ljudi koji će čitati ove napisane knjige, definitivno će se čitati na internetu. Povećanjem ove veštačke inteligencije biće još veća mogućnost da te knjige budu pročitane u smislu audio knjiga. Druga stvar, imaćemo mogućnost da nam te knjige budu prepričane. Međutim ono što je do nas, jeste da pišemo, da tražimo odgovarajuće oblike. Mi sa ove tačke ne možemo znati za sto ili dvesto godina ko će da čita i šta, jer ta veštačka inteligencija toliko je jaka i moćna, da ono što ja mogu pročitati za sto godina, ona to može za deset minuta. Ono što mi možemo jeste da se borimo, da ne dižemo ruke i da stvaramo. Verujem u mlade ljude koji će doći i biti humanisti. Problem je što današnji humanisti vide rešenje sveta u tehnologiji, kao tehnologija će rešiti problem, ustvari neće tehnologija već međuljudski odnosi.
U svojoj pjesmi “Zamislite da siđe Isus Hrist” jasno kritikujete, uvriježeno poimanje religije, idealizaciju, puku poslušnost i formu…” Kada bi Isus video vozni park, hramove, silno zlato, čuda, i sve to u njegovo ime, A on jadan išao bos i u nekoliko krpica, Sve bi to on oduzeo redom i vraćao narodu”,,?
Da, mi moramo da nađemo neku moralnu vertikalu, nekome je to Buda, Allah, Hrist, i mi se sad nadamo da je Isus Hrist bio takav kako smo ga zamišljali, i da je ono što je on radio bilo dobro, a ovo što drugi nisu radili nije bilo dobro. Međutim opet se vraćamo na taj istinski humanizam, a istinski humanizam znači da je celina dobro, da svima nama bude dobro, i da svi težimo tome. U tom socijalizmu je bila mnogo manja grabež, i gledalo se da društvo preživi, a sada je poenta da pojedinac preživi. I onda sam ja sa apekta toga kritikovao popove, razne ljude koji zloupotrebljavaju religiju, kojima je religija sredstvo da uzmu pare, da steknu te društvene statuse i moći a ne cilj da oduhove ljude.. Ali ako čovek treba negde da traži Boga, treba da ga traži u sebi i u drugom čoveku, to božansko živi u nama.
Šta za vas znači pojam kritične mase i kako ju dostići?
To je jedan relativan pojam. Kritična masa za šta? Mi trebamo da se dogovorimo šta je to humanistička osnova i da se svi mi borimo za to. Kako stvoriti kritičnu masu kada je svakome orijentacija nešto drugo, svet nije celina.. Evo sada su bili protesti u Beogradu, mi smo stvorili kritičnu masu, ali ako se ništa ne uradi u datom trenutku ta kritična masa nestaje.
Jedne prilike ste rekli da se ne čita filozofska literatura, koliko smo se otuđili od filozofskih djela? Da li to ide pod ruku potcjenjenosti filozofije kao nauke?
Jedno je filozofija teorijski, drugo je filozofija u praksi. Ja mislim da je svaki čovek filozof, i svaka rečenica koju neko izgovori, vi možete naći potkrepljenje u filozofiji, bilo da su materijalisti, da li su spiritualisti… Bavljenje ozbiljnom filozofijom zahteva ozbiljno vreme i posvećenost. Morate imati predznanje i morate savladati pojmovni instrumentarij – i to zahteva jednu posebnu duhovnu pripremljenost. A ovaj svet i način života je u potpunoj duhovnoj suprotnosti sa čitanjem nekih filozofskih dela koja zahtevaju veliki intelektualni napor… U stvorenoj slici da sve mora biti zabava i show, čim se ide na dublju priču to ljude obavezuje. I u tom kontekstu filozofija pada sve niže, jer je sve manje konzumenta, i potrebe za njome.
Stefan Simić izdao je šest knjiga, “Pustite nas” 2012.godine, “Odjeci ljudskog” 2013.godine,”Generacijama koje rastu bez poezije”2016.godine,, “Rekoh i olakšah dušu” 2019.godine., “Povratak čoveku” 2020.godine, i najnovije izdanje “Prkos besmislu” 2023.godine